close

volim palačinke kako se rolaju oblaci puni kiše i znanja odlazimo vremenski putem večnosti traju najkraće ako pogledaš kroz prste videćeš otpatke života možda tragovi nisu dovoljno duboki ostaju dugo uskovitlani vremenski vihori nose zaborav u senku kapi kiše ništa ne sadrži sakriveno je duboko u sazvežđu smisla desno od razuma prolazi mrlja govori ne radi tako da je niko ne sluša otisla bi uskoro neće je biti do prvog potoka realnosti ne preskakati put zajedničke budućnosti može biti a ne mora da znači samovolju gledanja kroz spojnice vremena neće se videti malter strasti otpada vremenom se uglačava podloga mozga zgužvanog u lopticu na travi među granama bodljikavog otpora nema na glatkoj podlozi raskola carevina ne ostavlja džem za sobom spira se toplom vodom u kadi zadovoljstva potočić vodi u podzemni svet budućnosti kovitlac će biti kapija na prvom skretanju s uma u dvorište oluje prima nas zatišje uvek stoji tu u paučinu uljuljkani predeo od dima zove u naručje svoje ljubavi ne može dozvati do sledećeg mraka opet je sve novo ostalo nije sažeto kako treba imati magneta na sredini putovanja kroz svest ne preuzima nista povodom toga osim pitanja sa čime ćes?