školjka sudbine plastičnog punoglavca vozi linijama središta tek otkrivenih puzi sok opija um nestaje ulazi u pećinu bola nazad ne posustaje rolna biljaka dramatično obožavanih ravnica narušena žirom gleda neodređeno curi kafa jutra mučenog cepanjem tame dolazi u svest čoveka nikad nije postojala kao izrečena posuda za merenje ludila razbijena u paramparčad kišna kap proriče mesto odmora sledeće godine krevetu nije dobro glava se kotrlja uzvodno guta mrak.
mesec se krio iza oblaka kao tapkaroš karata za večnost.
Subscribe to:
Post Comments (Atom)
:))))
ReplyDelete:]
ReplyDelete